Kraj ere „posla“

Piše: Chris Ladd 

Kada je moja pokojna baka bila tek devojka u ruralnom Arkanzasu niko nije imao posao. Svako ko je bio dovoljno odrastao da hoda i nosi kantu radio je od zore do sumraka. Rad je bio stalan, okrutan i sveobuhvatan, ali „posao“ kao stalno zvanično zaposlenje za platu je bio redak. Nekolicina onih koji su bili dovedeni u situaciju da vrše plaćeni rad za nekog drugog bili su na dnu društvene i ekonomske lestvice, mračan, poraženi ostatak  

Svet moje bake je bio vremenska kapsula ranijeg predkapitalističkog društva u kome je vlasništvo nad zemljištem određivalo društveni položaj a on je određivao ekonomske rezultate. Skoro svi su e bavili poljoprivredom. Malobrojna klasa trgovaca, profesionalaca je činila stanovništvo malih gradova koji su služili potrebama farmera. U takvom okruženju, ljudi koji su radili za platu su uglavnom bili siromašni i očajni. Udaljeni od zemlje nekim nesrećnim spletom okolnosti oni su bili najžalosniji deo društva. 

Često čujemo osiguravanja da će disruptivni tehnološki pronalasci tvoriti više poslova da zamene one koje unište. Dokazi za ovaj ohrabrujući stav dolaze od broja stvorenih radnih mesta tokom poslednjeg veka. To pak može biti prekratak vremenski period i preveliko pouzdanje u kontinuitet. 

Ljudi nisu oduvek imali poslove. U stvari, ideja da odgovorni odrasli ljudi treba da imaju „posao“ postoji svega nekoliko generacija. Naša ekonomija nije napravljena oko ideje zapošljavanja. Nema razloga pouzdati se u to da će biti takva u budućnosti. Kapitalizam je stvorio naše shvatanje posla. Kapitalizam je uveliko na putu da zameni taj koncept. 

Poslovi koje kapitalizam stvara su sporedni za njegovu osnovnu svrhu. Ono što kapitalizam radi je da zamenjuje manuelni trud kao način stvaranja vrednosti. To može ali i ne mora stvoriti poslove. Pregledajmo to. 

Osoba za 50 časova rada proizvede 50 jedinica vrednosti. Umesto da potroši svih 50 jedinica on i deset drugih ljudi svaku uzme 10 jedinica i investira ih u neki projekat. Možda je to mašina, kanal, ili kompanija koja će raditi na drugi i efikasniji način. Ovaj novi poduhvat omogućava im da proizvedu pet puta više vrednosti iz jednakog uloženog rada. Od zarade njihove investicije proizilaze nove investicije koje transformišu druge vrste rada i ovaj ciklus eksponencijalno raste. Vrednost, investirana u poboljšanja donosi novu vrednost izvan one koja je mogla biti stvorena samo radom. Kapitalizam može doneti posao, ali kapitalizam uvek zamenjuje rad. 

Primer ovog procesa može se videti u priči o štrajku prerađivača oraha u San Antoniju tokom Velike Depresije koji na pokazuje način na koji inovacija, organizacija i vlada zajedno deluju u  smeru razvoja kapitalizma. 

Neobičnim razvojem događaja proizvodnja oraha u San Antoniju koja je ranije bila industrijska operacija tokom dvadesetih godina napustila je mašinsku proizvodnju. Ogroman priliv izbeglica zbog Meksičkog građanskog rata pružila je izvor jeftine radne snage, politički nemoćne, ekonomski očajne i spremne da radi za prehranu. Suočeni sa masivnim brojem radne snage i bez političke snage koja bi proverila da li postoje zloupotrebe i zlostavljanja, firme koje su kontrolisale pristup zalihama oraha vratile su se u prekapitalistički gotovo feudalni model proizvodnje. Vlasnici kapitala izgubili su interes da nastave sa investiranjem i postali su rentijeri. 

Čitave porodice uključujući decu radile su na ručnom odstranjivanju ljuske oraha na način koji bi bio poznat Evropljanima još pre tri veka. Proizvodnja je opala zajedno sa produktivnošću i cene su počele da rastu. Kako je profit počeo da opada, proizvođači su vršili veći pritisak na očajne radnike. 

U početku radnici su počeli da se organizuju. Štrajk organizovan od strane novoosnovanih sindikata je ostvario mali napredak u iznosu plata ali su ostali zadržani u očajnim uslovima. 

Nakon toga usledila je državna intervencija. Uspesi organizovanih radnika kroz štrajkove i pregovore su bili skromni ali kroz organizovanje bili su u mogućnosti da razviju politički uticaj. Ovu situaciju je prelomila  kulturno-politička inovacija koja je prevagnula balans na stranu tehničke inovacije – minimalna cena rada. Rozveltova administracija je 1938 intervenisala kako bi osigurala da poslovi odstranjivača ljuski spadaju pod federalnu minimalnu platu. Ta plata je bila značajno veća od one koju su radnici ranije zarađivali. 

Kada je vladina intervencija prekinula pat poziciju vlasnici kapitala su nastavili sa investicijama. Za svega nekoliko meseci od uvođenja federalne minimalne plate industrija koja je zapošljavala više od 12.000 ljudi spala je na 3.000. Uskoro taj broj je spao na svega nekoliko stotina. Dok su hiljade ljudi uključujući i decu radile za peni ili dva na sat, sada je nekoliko stotina zarađivalo više od dolara dok su mašine radile najveći deo posla. Sindikat je nestao, njegovi radnici se razišli a svrha mu se smanjila. Na strani kapitala, manje inovativni i efikasni proizvođači su propali eliminišući rentijere i industrija se konsolidovala oko najuspešnijih investitora. 

Šta su novonezaposleni uradili?  Uglavnom pohađali školu pošto su veliki deo njih bila deca. Usko tehnički dolazak industrijalizovane proizvodnje oraha doveo je do povećanja broja „poslova“ pošto niko od ranije zaposlenih nije bio formalno zaposlen. Dolazak industrijskog kapitalizma uz inteligentnu regulaciju zamenio je neformalni i brutalni rad hiljada sa nekoliko stotina koji su sada imali „posao“. Kapitalizam je eliminisao stotine hiljada časova manuelnog rada kreirajući „posao“. 

Ono što kapitalizam da, kapitalizam i uzima. Uzmimo u obzir evoluciju koju smo videli u štraju ljuskara i projektujemo je unapred. Ono što vidimo je konstantna i neprestana zamena ljudskog rada tehničkim inovacijama koje je omogućio i finansirao kapitalizam. Ponekad je kapitalizam stvarao poslove ali uglavnom tamo gde ranije nisu postojani formalni poslovi, Kapitalizam je omogućio uzdizanje „posla“ kao među faze. Mi sada prevazilazimo tu fazu. 

Nekolicina srećnih radnika je dobilo povišice dok je ostatak radne snage nestao. Kako se ovaj ciklus ponavljao neposrednu korist je imao sve manji broj ljudi. Kroz društvene i političke inovacije (javne škole i socijalne programe) uspeli smo da proširimo benefite inovacije van kruga onih koji su osetili neposrednu korist. Sada moramo prepoznati promenu okolnosti i stvoriti nove načine da to ponovimo. 

Pogledajmo izbliza rad koji je zamenio jedan radnik. Čovek (i to bi bio muškarac) koji je radio u postrojenju za preradu oraha sada je je zarađivao dovoljno da izdržava celo domaćinstvo na način koji je bio mnogo bolji nego od ranijeg. Ranije cela šestočlana ili osmočlana porodica je radila u preradi oraha. Sada je to radila jedna osoba koristeći mašine omogućavajući jednom partneru da se posveti porodici i deci da pohađaju školu. Ta škola je sada mogla biti finansirana i kroz veći priliv novca za porez na osnovu povećanja plata i broja radnika koji su ih zarađivali kao i na osnovu značajnog povećanja profita. 

Istovremeno u dugim delovima sveta, druga društva su eksperimentisala sa socijalizmom kako bi postigli iste rezultate. Raspon njegovih uspeha je bio od marginalnog poboljšanja do katastrofa. Naš pristup je funkcionisao jer smo bili pažljivi i nismo ograničili mogućnost da vlasnici kapitala ulažu u inovacije. Umesto nametanja centralizovanog vlasništva i birokratske rigidnosti kolektivizma, zadržali smo kapitalističku slobodu donošenja sopstvenih odluka. 

Zamena ljudskog rada sa kapitalom i mašinama stvorila je novi talas vrednosti. Političke inovacije usmerile su deo te nove vrednosti u proces koji je postepeno pretvorio jadnih sirotinjskih naselja u prosperitetni metropolis. Sa svakim novim ciklusom inovacija više rada nestaje, u ranijim ciklusima skoro sav raj rad je bio mehanički zamenjujući ništa više od mišića. Ali kako je mehanizacija napredovala zamenjena je unosnijom automatizacijom zamenjujući i ne-mehaničke ljudske funkcije. 

Savremene promene u karakteru rada postavljaju novi pritisak na „posao“ kao društveni konstrukt. Manji broj Amerikanaca je „zaposlen“ nego u bilo kom trenutku od izlaska i dominantno poljoprivrednog društva i taj broj nastavlja da opada. 

  

Posao je gde zarađujemo novac, posao je gde ostvarujemo pristup zdravstvenom osiguranju. Mi primenjujemo naša shvatanja ekonomske pravde i osnovnih ljudskih prava regulišući uslove posla. Kada Tramp vidi protestanta na svom mitingu on mu kaže da „nađe posao“ zato što dobri i pristojni građani imaju posao. 

Šta će se desiti kada iste ekonomske snage koje su ne tako davno stvorile koncept posla odjednom učine taj koncept prevaziđenim? Već smo ušli u period u kome su poslovi prolazni, nastaju a zatim nestaju u kratkom periodu. Manje Amerikanaca nego ikad „su zaposleni“ na osnovu naše definicije. Ali sve više ljudi zarađuje preko aktivnosti koje ne liče na posao, i taj trend se ubrzava 

Pre samo deceniju oko 100.000 Amerikanaca je radilo u izdavanju filmova. Najveći poslodavac u toj oblasti Blockbuster, zapošljavao je na vrhuncu preko 60.000. Ako uključimo i računicu i plate centralnog menadžmenta prosečna godišnja plata je bilo oko 35.000 $ uračunavajući inflaciju. Danas više od 95% njih je izgubilo posao. 

Više nego bilo koja druga kompanija Netflih predstavlja silu koja je uništila izdavanje videa. Prosečna zarada zaposlenih je preko 125.000 $. Softverski i IT inženjeri mogu da računaju na osnovu platu od oko 200.000 $ plus nadoknade kroz akcije koje uduplavaju tu svotu. Umesto 60.000 Netflix ima 3.000 zaposlenih. 

Uzimajući u obzir zaradu, nije za čuđenje što se karijere u ovim novim grana privrede počinju kasno i završavaju se rano. Petnaest godina rada u kompaniji poput Netfliksa je dovoljno da omogući nekome da nakon toga živi na osnovu stečenog kapitala. Tokom velikog dela ostatka života taj bivši zaposleni tehnički će bit van radne snage a mnoge godine pre zaposlenja u Netfliksu taj radnik bi tehnički bio nezaposlen povremeno se pojavljujući u donjoj petini prema zaradi. 

Ovaj novi šablon zaposlenosti doprinosi jednom od zabrinjavajućih trendova, porastu zarada najbogatijih 1%. Zaposleni u Netfliksu u različitim delovima svog radnog veka u ekonomskoj statistici će se pojavljivati kao „siromašan“, „nezaposlen“ ili „van radne snage“ ali takođe i provesti više godina zarađujući među nabolje plaćenih 1%. Studija sa Kornela je otkrila da jedan od dvanaest Amerikanaca zarađuje među 1% makar tokom jedne godine tokom karijere. Skoro 40% će biti među 5%. Zaposleni Netfliksa tokom svoje karijere u različitim trenucima uračunavaju se i među 1% i među siromašne. 

Kombinujmo statistički uticaj radnika koji su ostale bez posla zahvaljujući rastu kompanija poput Netfliksa sa čudnim statističkim uticajem radnika koji imaju korist od ovog trenda i rezultate je beznadežno konfuzan. Kada ispitujemo zaposlenost i prihode jođ uvek ih gledamo kroz prizmu industrijskog kapitalizma 20 veka. Mi živimo u vremenu masovnog ekonomskog buma koji Ameriku čini bogatijom, slobodnijom i više nego ikad u mogućnosti da utiču na svoju budućnost. Kada ispitujemo kroz okvir 20. veka deluje dosta poput Depresije. 

Ranije političke inovacije su teret o vratu tehničkog progresa i predstavljaju veliku pretnju. Kombinacija kapitalizma i tehnologije čini posao sve manje relevantnim i u celini to je fantastično. Kada su hiljade radnika u postrojenju za preradu oraha ostala bez posla zbog političkih i industrijskih rezultati su bili fantastični. Šta je te rezultate učinilo dobrim je bila naša spremnost da promenimo kulturu kako bi proširili vrednost stvorenu kapitalizmom. Porezi su finansirali škole, Regulacije su blokirale iskorištavanja radne snage kako bi izvukli rente. Adaptirali smo se prilično dobro. 

Adaptacije koje su pomogle generaciji moje babe da se prilagodi novoj stvarnosti više nisu toliko korisne. U narednoj fazi ekonomskog napretka najprofitabilniji rad će biti kasnije u radnom veku nakon mnogo godina sticanja znanja, razvijanja veština i iskustva. Profitabilan rad možda neće izgledati kao posao. 

Više ljudi nego ikada će zarađivati za život na osnovu akumuliranog kapitala. Rad u tradicionalnom smislu će evoluirati u uske specijalnosti i kreativne poduhvate. Veliki deo manuelnog rada će bitu u oblasti usluga. Čak i najuspešniji radnici će morati da žive određen broj godina sa minimalnim prihodima ili bez njih. Ovaj model već danas proizvodi više bogatstva nego bilo koji model kroz istoriju ali je takođe prevazišao političke i kulturne modele u kojim živimo. 

Bez adaptacije, trenutni ekonomski i politički model stvoriće zastrašujući procep. Trenutno osobe sa značajnom podrškom porodice i nasleđem su one koje učestvuju u novoj ekonomiji. Ako ne možete preživeti od 17 do 30 godine bez stabilnih prihoda dok istovremeno investirate značajan kapital u ličnu profesionalno usavršavanje nećete preći procep. Milioni talentovanih ljudi je zapostavljeno i svi gubimo ono što bi oni mogli da doprinesu.  

Relativno mali broj radnika iz industrije oraha u San Antoniju je napravilo skok ka industrijskoj proizvodnji, međutim oni nisu morali provesti deset godina na skupo obrazovanje i na stažiranje. Rešenja koja su funkcionisala u tom okruženju više ne funkcionišu.

Osnovni prihod može sačuvati potencijal ovog novog ekonomskog modela. Adaptacije stvorene kako bi se rešili problemi dvadesetog veka prilaze kraju svoje korisnosti. Naša najbolja nada je model koji čini svakoga učesnikom u ekonomiji istovremeno čuvajući slobodu vlasnika kapitala da ulažu i inoviraju. 

Minimalna plata bez obzira na visinu koju odaberemo neće pomoći onima koji su bez posla. Kako era posla prilazi svom kraju vreme je da potražimo načine da na smislen način proširimo pristup prosperitetu. Osnovni prihod je logičan odgovor za ekonomiju bez poslova. 

izvor: HipHopRepublican

Preveo: Nikola Mojović