Dobro došli u još jedno izdanje plebejskog vodiča kroz kulturu.
Izvukoh ovo iz drafta, prije nekih mesec dana spletom okolnosti dobih kartu za predstavu "Leni" u
Bitef teatru.
Predstava je posvećena rediteljki Leni Rifenštal, poznatoj pre svega po dokumentarno-propagandnim filmovima snimljenim za vreme režima Adolfa Hitlera gde se izdvajaju filmovi "Trijumf volje" o konvenciji Nacional-socijalističke partije i "Olimpija" posvećen Berlinskim Olimpijskim igrama 1936.
Well, ako vas interesuje Leni Rifenštal imate vikipediju, sa više informacija nego što vam ja mogu ikada dati a ako čitate ovaj tekst verovatno imate makar osnovnu ideju o kome je reč.
I upravo ovo je najveći problem predstave "Leni", ovo je predstava koja pored svih dobrih stvari pati od teške krize identiteta koja se ogleda u potpunom neshvatanju publike.
Moguće je pretpostaviti sa velikom preciznošću da značajan deo nas koji smo bili zainteresovani za predstavu o Leni Rifenštal imamo makar osnovno poznavanje ko je Leni i njenog rada, verovatno i već formirane stavove o njoj.
Well, ja sam bar očekivao da je neko u produkciji ili scenarista uzeo tako nešto u obzir. Ali ne, zašto bi ikome takva stvar pala na pamet, a ako pak jeste nisu to uspešno preneli.
Krenimo redom.
Predstava "Leni" je triptih, što će reći da se sastoji iz tri dela - ispostavilo se krajnje nepotrebno.
Prvi deo je zamišljen kao imaginarni intervju između Leni Rifenštal koja pokušava da skupi novac za novi film i Džimija Karsona poznatog komičara i voditelja "lejt najt šoua". Ovo je takođe i deo na kome je cela predstava trebala i ostati jer predstavlja jedini deo u kome predstava uopšte pokušava da se dotakne samo proklamovane teme etičke odgovornosti umetnika.
Donekle, čak i u ovom delu je prilično očigledno da Leni Rifenštal vodi izgubljenu i neravnopravnu bitku i to ne samo zato što su joj argumenti tanki već zato što je scenarista odlučio da je ona u krajnje inferiornom položaju. Od početka Karson ima za cilj da nam "otvori oči" ko je Leni i kako je mračna njena prošlost i to u momentima na krajenje vulgaran način. Tenzija i potpuna nategnutost na sceni pak ne deluje kao rezultat želja scenariste, reditelja već kao rezultat glumaca koji se bore sa scenarijom iako sam prilično siguran da je tenzija zamišljena kao integralni deo. No i ona je krajnje veštačka.
Jedva da funkcioniše, i Karson i Leni deluju kao karikature. Tokom predstave gubi se osećaj realnih osoba i realnog emocionalnog uloga, deluju mehanički kroz skoro svaki dijalog u prvoj polovini.
Umesto razgovora kroz koji bi možda mogli da otkrijemo neki novi ugao gledanja na temu etičke odgovornosti, najviše što smo dobili je predstavljanje Leni u humanijem obliku i ako "žrtve okolnosti" kroz par scena sa njenim asistentom zamišljenih "iza scene" snimanja šoua. Poslednji pokušaj odbrane Leni su pak jeftina kritika popularnih medija i pokušaj izjednačavanja jurcanja za rejtingom i političke propagande.
Duh, baš nismo znali da masovni mediji ne predstavljaju baš najsvetliji primer čovečanstva i umetnosti.
U ovom delu pak ima pozitivnih detalja a o njima na samom kraju.
Welcome to drugi deo. Deo u kome se sve raspada kao kula od karata i gde dobijate akutnu želju da oštrim predmetom probijete karotidu.
Drugi deo je konačno deo u kome predstava otkriva da bi ipak želela da bude tribina i da nam objasni kako je prvi deo bulšit jer scenarista u stvari ima pamflet da nam proda.
Lepo izađe glumica i održi nam predavanje o Leni Rifenštal i potre prvi deo.
Paternalizam i pretpostavljanje kompletnog idiotizma publike.
Ima nešto tragično u toj količini nedostatka poverenja u publiku da raspozna dobre i loše elemente dela i života Leni Rifenštal pa umesto da predstava pokuša da stupi u bilo kakav kontakt sa publikom i njenim shvatanjima odluči da je rešenje predavanje.
Ili predstava ne veruje u naš sud ili ne sme da rizikuje da mi donesemo svoj sud. Ostavljam vama da odlučite šta je gore.
I da nije krajnje uvredljivo neopisivo je dosadno.
Takođe deluje poput scena kada reditelji koriste TV vesti kako bi nam objasnili dešavanja tokom filma. Show do not tell.
Ima i treći deo, kratak, posle prva dva, negde između nepotrebnog i podložnog zaboravu. Kvazi razgovor, unapred snimljen i pušten na platnu, prežvakava ono što nam je rečeno i objašnjeno u prva dva dela. Pod uslovom da održite pažnju posle drugog i primetite ga.
A sad na dobre stvari:
Drugi deo prvog dela kada Leni prestaje biti karikatura i pokuša da pređe u ofanzivu ima nekoliko sjajnih replika i scena. One same su vredne odlaska.
Uspostavljanje veze sa odgovornošću umetnika kroz lik ostarele neonacistkinje koja "brani" nenonacizam Leni Rifenštal jer je upravo zahvaljujući njenim filmovima ova gospođa učvrstila svoju veru u Adolfa Hitlera u svet koji je on stvarao. Stara gospođa predstavlja na dobar način shvatanje da retorika čak iako je ispražnjena od stvarnih vrednosti i ideja i dalje ima izuzetnu snagu.
U doba kada ljudi odbacuju problematičnu retoriku koja galvanizuje najgore elemente društva uz opasku da osobe i organizacije koje šire takvu retoriku "ne misle to što govore" i ne planiraju da to sprovedu Leni može da posluži kao podsetnik da propaganda ima duboke posledice bez obzira na to da li oni koji je šire veruju u nju ili ne.
I to bi ukratko bilo moje skromno viđenje predstave "Leni". Ideja vredna istraživanja, nekoliko zaista dobrih scena, glumci koji se bore sa scenariom, katastrofalno paternalistički koncept.
Izvukoh ovo iz drafta, prije nekih mesec dana spletom okolnosti dobih kartu za predstavu "Leni" u
Bitef teatru.
Predstava je posvećena rediteljki Leni Rifenštal, poznatoj pre svega po dokumentarno-propagandnim filmovima snimljenim za vreme režima Adolfa Hitlera gde se izdvajaju filmovi "Trijumf volje" o konvenciji Nacional-socijalističke partije i "Olimpija" posvećen Berlinskim Olimpijskim igrama 1936.
Well, ako vas interesuje Leni Rifenštal imate vikipediju, sa više informacija nego što vam ja mogu ikada dati a ako čitate ovaj tekst verovatno imate makar osnovnu ideju o kome je reč.I upravo ovo je najveći problem predstave "Leni", ovo je predstava koja pored svih dobrih stvari pati od teške krize identiteta koja se ogleda u potpunom neshvatanju publike.
Moguće je pretpostaviti sa velikom preciznošću da značajan deo nas koji smo bili zainteresovani za predstavu o Leni Rifenštal imamo makar osnovno poznavanje ko je Leni i njenog rada, verovatno i već formirane stavove o njoj.
Well, ja sam bar očekivao da je neko u produkciji ili scenarista uzeo tako nešto u obzir. Ali ne, zašto bi ikome takva stvar pala na pamet, a ako pak jeste nisu to uspešno preneli.
Krenimo redom.
Predstava "Leni" je triptih, što će reći da se sastoji iz tri dela - ispostavilo se krajnje nepotrebno.
Prvi deo je zamišljen kao imaginarni intervju između Leni Rifenštal koja pokušava da skupi novac za novi film i Džimija Karsona poznatog komičara i voditelja "lejt najt šoua". Ovo je takođe i deo na kome je cela predstava trebala i ostati jer predstavlja jedini deo u kome predstava uopšte pokušava da se dotakne samo proklamovane teme etičke odgovornosti umetnika.
Donekle, čak i u ovom delu je prilično očigledno da Leni Rifenštal vodi izgubljenu i neravnopravnu bitku i to ne samo zato što su joj argumenti tanki već zato što je scenarista odlučio da je ona u krajnje inferiornom položaju. Od početka Karson ima za cilj da nam "otvori oči" ko je Leni i kako je mračna njena prošlost i to u momentima na krajenje vulgaran način. Tenzija i potpuna nategnutost na sceni pak ne deluje kao rezultat želja scenariste, reditelja već kao rezultat glumaca koji se bore sa scenarijom iako sam prilično siguran da je tenzija zamišljena kao integralni deo. No i ona je krajnje veštačka.
Jedva da funkcioniše, i Karson i Leni deluju kao karikature. Tokom predstave gubi se osećaj realnih osoba i realnog emocionalnog uloga, deluju mehanički kroz skoro svaki dijalog u prvoj polovini.
Umesto razgovora kroz koji bi možda mogli da otkrijemo neki novi ugao gledanja na temu etičke odgovornosti, najviše što smo dobili je predstavljanje Leni u humanijem obliku i ako "žrtve okolnosti" kroz par scena sa njenim asistentom zamišljenih "iza scene" snimanja šoua. Poslednji pokušaj odbrane Leni su pak jeftina kritika popularnih medija i pokušaj izjednačavanja jurcanja za rejtingom i političke propagande.
Duh, baš nismo znali da masovni mediji ne predstavljaju baš najsvetliji primer čovečanstva i umetnosti.
U ovom delu pak ima pozitivnih detalja a o njima na samom kraju.
Welcome to drugi deo. Deo u kome se sve raspada kao kula od karata i gde dobijate akutnu želju da oštrim predmetom probijete karotidu.
Drugi deo je konačno deo u kome predstava otkriva da bi ipak želela da bude tribina i da nam objasni kako je prvi deo bulšit jer scenarista u stvari ima pamflet da nam proda.
Lepo izađe glumica i održi nam predavanje o Leni Rifenštal i potre prvi deo.
Paternalizam i pretpostavljanje kompletnog idiotizma publike.
Ima nešto tragično u toj količini nedostatka poverenja u publiku da raspozna dobre i loše elemente dela i života Leni Rifenštal pa umesto da predstava pokuša da stupi u bilo kakav kontakt sa publikom i njenim shvatanjima odluči da je rešenje predavanje.
Ili predstava ne veruje u naš sud ili ne sme da rizikuje da mi donesemo svoj sud. Ostavljam vama da odlučite šta je gore.
I da nije krajnje uvredljivo neopisivo je dosadno.
Takođe deluje poput scena kada reditelji koriste TV vesti kako bi nam objasnili dešavanja tokom filma. Show do not tell.
Ima i treći deo, kratak, posle prva dva, negde između nepotrebnog i podložnog zaboravu. Kvazi razgovor, unapred snimljen i pušten na platnu, prežvakava ono što nam je rečeno i objašnjeno u prva dva dela. Pod uslovom da održite pažnju posle drugog i primetite ga.
A sad na dobre stvari:
Drugi deo prvog dela kada Leni prestaje biti karikatura i pokuša da pređe u ofanzivu ima nekoliko sjajnih replika i scena. One same su vredne odlaska.
Uspostavljanje veze sa odgovornošću umetnika kroz lik ostarele neonacistkinje koja "brani" nenonacizam Leni Rifenštal jer je upravo zahvaljujući njenim filmovima ova gospođa učvrstila svoju veru u Adolfa Hitlera u svet koji je on stvarao. Stara gospođa predstavlja na dobar način shvatanje da retorika čak iako je ispražnjena od stvarnih vrednosti i ideja i dalje ima izuzetnu snagu.
U doba kada ljudi odbacuju problematičnu retoriku koja galvanizuje najgore elemente društva uz opasku da osobe i organizacije koje šire takvu retoriku "ne misle to što govore" i ne planiraju da to sprovedu Leni može da posluži kao podsetnik da propaganda ima duboke posledice bez obzira na to da li oni koji je šire veruju u nju ili ne.
I to bi ukratko bilo moje skromno viđenje predstave "Leni". Ideja vredna istraživanja, nekoliko zaista dobrih scena, glumci koji se bore sa scenariom, katastrofalno paternalistički koncept.
Коментари
Постави коментар