U jednu ruku ovi izbori bi mogli ostati upamćeni kao prilično dosadni. Kampanja je sigurno bila takva, doduše po mom skromnom mišljenju veštački i krajnje maliciozno od strane većeg broja aktera.
Ima nešto krajnje interesantno i zabrinjavajuće u ponašanju medija tokom ovog izbornog ciklusa i njihove prilične nezainteresovanosti za kampanju. Dok se u SAD televizijske stanice utrkuju da organizuju što više i što bolje debate jer time dokazuju svoju relevantnost u svetu u kome televizija kao medij igra slabiju ulogu, dokazuju prestiž informacionih redakcija ukoliko imaju najbolje debate (Megyn Kelly i Fox News su pobrali mnoge simpatije i od onih koji ih tradicionalno ne podnose zbog proveravanja tačnosti izjava uživo tokom debate) i na kraju krajeva debate donose uglavnom jako visoku gledanost a TV stanice vole novac.
Kod nas svega toga jedva da je bilo. Debate su se pojavile na samom kraju izbornog procesa koji je neformalno počeo nakon 2016. Premijer je uspeo da vodi državu 2 godine bez suočavanja ne samo sa opozicijom, već i sa nekim agresivnijim novinarom.
Valjda srpski mediji ne vole novac, ili to ili su mnogi mediji saučesnici u onemogućavanju kvalitetne debate po pitanju u kom to smeru treba da se kreće društvo u kom oni postoje.
Nadajmo se da će platiti cenu daljom nerelevantnošću.
No šta je to pak interesanto i pored ove veštačke monotonije?
Najznačajnije izborne trke ukoliko ne bude značajnih izbornih iznenađenja (uzimajući u obzir metod istraživanja javnog mnjenja — telefonske ankete, ne bi me iznenadilo preterano da ih bude) biće pak dve trke unutar opozicije:
- Trka između konzervativnih stranaka sa jedne strane i raznovrsne građanske opozicije kojoj je zahvaljujući njihovom delovanju sve teže dati epitet koji nisu izdali.
- Trka unutar građanske opozicije i ko će biti glavni nosioci iste.
- No interesantno će biti da saznamo u kakvom su stanju novi igrači poput DJB i Levice.
- I na kraju kakvo će biti prolazno vreme SNS-a?
1.Trka od koje zavisi društveni diskurs naredne 4 godine.
Prije par meseci postavih pitanje na jednoj tribini Nove (Pavićević, Pešić, Movsesijan) šta misle o opasnosti da stranke desnice preuzmu ulogu glavne opozicije u Srbiji. Generalni sentiment je bio da to nije velika opasnost.
No manje više sva istraživanja javnog mnjenja, čak i terenska koja je radio NSPM pokazuju da radikali imaju veliku šansu da zauzmu treće mesto iza koalicije oko SNS-a i SPS-a. Koalicija DSS-Dveri takođe ima ozbiljne šanse da pređe cenzus.
Kako stoje stvari jedino ako u parlament uđu 3 od 4 liste građanske opozicije (SDS-LDP-LSV, DS-NOVA-DSHV-ZZS i DJB) postoji mogućnost da osvoje više mesta u parlamentu od desne opcije.
Međutim problem opstaje čak i u tom scenariju sa radikalima kao trećom političkom snagom i osim ako SNS ne odbaci SPS ili prihvati njih (Šešelj u intervjuu za Nedeljnik ne isključuje tu mogućnost) možemo očekivati da će političkim diskursom u potpunosti dominirati SNS i SRS sa temama za koje zaista mislim da građanima Srbije posebno iole liberalnije orijentisanjem neće doneti ništa novo, značajno niti će pokrenuti ijedno za njih bitno pitanje, baring our great luck.
Takođe 4 godine Šešelja kao glavne opozicije imalo bi verovatno jako loš medijski efekat po novije političke pokrete DJB i LS (čak i ako neko od njih uđe u parlament). Šešelj i radikali će stvarajući kontroverze ala Tramp jednostavno zauzeti medijski prostor koji bi pripao opoziciji.
Čak i kada ne bi postojalo prećutno ili aktivno odobrenje od strane vlasti kojoj bi desna opozicija odgovarala kako bi mogla u stilu DS-a da se obraća sa „pogledajte kakvi su ovi, bolje trpite nas“, Šešelj je dovoljno kontroverzan da generiše klikove i preglede i samim tim daje podsticaj.
Dan danas glavni problem opozicije je nedostatak medijskog prostora (posebno DJB i LS) ili izuzetno negativno pokrivanje (Demokratska stranka i Nova a u nešto manjem obimu SDS-LDP-LSV, prema Klipingu) i ako desne stranke a posebno Šešelj pobede u trci za opoziciju šanse d se to promeni na bolje su ne preterano velike.
Treba navesti da ni stranke sa desne strane ne bi bile preterano zadovoljne tim scenarijom — Sada Rašković-Ivić, predsednica DSS-a naziva ga „omiljenim opozicionarom“
Bonus za cinike: ima nešto predivno ironično u tome da Vučić bude brana nacionalizmu u Srbiji i onaj koji zagovara slobodnu trgovinu naspram protekcionizma koji podržava desnica. To je jednostavno prelepa igra sudbine.
2. Ko je ko u građanskom delu opozicije i šta im sudba nosi?
Ovo je posebno zanimljiva trka, po mnogim istraživanjima u ovoj trci se mogu desiti određena iznenađenja ili makar jako zanimljivi rezultati.
Borba DS-a za opstanak: Ovo je pomalo preterano potenciran scenario, prema telefonskim anketama DS i koalicija oko njih su nešto malo preko cenzusa, međutim terenske ankete daju drugačiju sliku. Ako ostvare solidan rezultat u Vojvodini i BG, što bi bilo itekako moguće i Stevanović koji bi im pomogao u centralnoj Srbiji trebali bi biti dovoljni za siguran prelazak preko cenzusa.
Ono što će biti jako interesantno je da li će DS biti stranka severa Srbije (BG+ Vojvodina) a koja će biti jako slaba u centralnoj Srbiji i na jugu. Na prošlim izborima (2014) DS je preko cenzusa prevukao Beograd, Vojvodina se baš i nije pokazala, ali rezultati u centralnoj Srbiji su bili katastrofalni, biće interesantno to pogledati ako izuzmemo Stevanovića u Kragujevcu i Petrovića u Šapcu.
Takođe biće interesantno videti da li se izbor Pajtića za predsednika pokazao kao dobar strateški izbor, odnosno kakav će biti rezultat u Vojvodini u odnosu na ostatak Srbije.
Koliko je relevantan Boris: Mnoga je šala pala na račun „Čeda-Boris-Čanak“ slogana, međutim taj bilbord je rekao dosta toga i bio je krajnje racionalan potez.
Prema istraživanjima popularnost i Jovanovića i Tadića je veća nego popularnost njihovih stranaka ako SDS i ima neku popularnost bez Tadića. Uz svo kukanje građanske opozicije na Tadića on i dalje ostaje najpopularniji i najbolje ocenjen od svih lidera „građanske“ opozicije.
Naravno najlogičniji potez je bio da se kampanja fokusira na njih a ne na stranke.
Međutim to takođe pokazuje o kome je reč u njihovoj kampanji — o njihovom političkom preživljavanju i to pre svega Tadićevom i Jovanovićevom pošto Čanak ima sigurnu bazu u Vojvodini.
Bonus za cinike: Međutim interesantnom igrom sudbine postoji scenario u kome savez ove trojice starih lisaca ima šansu da postane vodeća snaga „građanske“ opozicije. A po istraživanjima koje su rađena za potrebe Danasa (telefonska) moguće da budu i jedina koja je ušla u parlament
To je zaista malo verovatan scenario ali ponovo ne bi li mogli svi da uživamo u kvalitetnoj ironiji i šadenfrojdu ako nakon maltene decenijskog kukanja na Tadića i kažnjavanja DS-a za greške njegove kamarile Tadić opstane kao najjača opoziciona figura a relativno pročišćeni i pokajani DS, novi DJB i Levica propadnu!
Bilo bi sjajno da je to od početka bio plan Tadića osloboditi se toksičnog brenda DS-a i zameniti ih u potpunosti. Far fetched ali interesantan scenario.
3. Mladi lavovi DJB i LS:
U društvu koje kuka za nedostatkom novih lica, stranaka i pre svega alternativne politike jedno je sigurno — takvi politički pokreti nemaju preteranog uspeha.
No to se može promeniti i stoga će biti interesantno gledati njihove rezultate.
Levica i koalicija oko nje Pokret za preokret, SDU… nude nešto relativno novo iako se ne slažete sa njihovom stavovima i rešenjima koja nude i sa te strane predstavljaju zanimljivu pojavu. Iako Levica nema preterano veliku šansu ulaska u parlament oni mogu ostvariti po njih dobar rezultat čak i ako ne pređu cenzus.
Na ovim izborima oni moraju da dokažu da su relevantni i pre svega da imaju budućnost i momentum koliko god se to pokazalo varljivo u politici 2016.
Ako bi uspeli da ponove rezultat DJB-a iz 2016 i osvoje negde oko 2% pred njima postoji prilično svetla budućnost i šansa da uđu u parlament u sledećem ciklusu.
Pitanje koje ovde iskače da li bi Levica mogla da preživi loš rezultat na ovim izborima? Mislim da za njihovu poruku može postojati dovoljno entuzijastična baza da ih pronese i kroz recimo negde oko 1.5 % osvojenih glasova, na ruku im ide i elokventnost Stefanovića, mislim da je on od onih političara kojima svako pojavljivanje u javnosti može podići rejting ali onda njihova budućnost ne deluje svetlo u ovakvoj medijskoj klimi negativnoj po opoziciju i nove ideje.
DJB: DJB je na kraju adolescencije, buntovnička faza ih je dovela do 2% na prošlim a i do ozbiljnih šansi da preskoče cenzus na ovim izborima. Njihova priča možda više nije toliko nova ali je i dalje i više nego aktuelna, biće zanimljivo videti koliko su porasli u zadnje dve godine.
Ono što je zanimljivo kod DJB-a je što predstavlja svojevrsni barometar koliko je moderna kampanja zasnovana na društvenim mrežama efikasna i relevantna u Srbiji, dobar rezultat DJB-a će naterati stranke i političare u SRB da ozbiljnije shvate internet.
(side note) Sa desne strane može se slično reći i za Dveri ali oni imaju i znatno jaču tradicionalnu kampanju pogotovo uz DSS. Takođe ni oni nisu mogli da pređu cenzus i pored velike popularnosti na internetu 2012. i 2014.
Problem sa DJB će biti šta kada uđu u parlament i naći će se pred starom dilemom — biti ideološki čist ili biti pragmatičan. DJB je nažalost u poziciji da su dobrim delom „protest vote“ i da ih loš izbor partnera može koštati previše (pogledati pod LibDems 2015 nakon koalicije sa Torijevcima i Most u CRO nakon koalicije sa HDZ). U stvari mislim da je to potencijalno jako zanimljiva priča ako DJB pređe cenzus i bude u mogućnosti da stvara postizborne koalicije te kako će njihovo biračko telo reagovati na saradnju sa strankama koje su uglavnom napustili pre glasanja za DJB (sa prilično dobrim razlozima).
4. Do kada će Vučić vladati?
Od 2014 volim reći da će Vučić vladati bar deset godina, neki smatraju da će narodu dojaditi ranije i mislim da će ovi izbori dati svojevrstan odgovor ko je više u krivu.
Ako je verovati telefonskim anketama čudesna koalicija oko SNS ima između 48% i 52% glasova što bi zaista potvrdilo teoriju da će vladati bar deset godina. Štaviše, ako osvoje veći ili isti procenat glasova kao 2014. bilo bi sasvim očekivano da dobiju bez značajnijih problema i izbore 2018. ili 2020. ako ne skrati Vučić mandat.
Sa druge strane nadu opoziciji ulivaju terenske ankete NSPM-a (koji pak imaju konja u trci) gde na terenu koalicija oko SNS dobija „svega“ 40% glasova a uzimajući u obzir broj koalicionih partnera to bi značilo da SNS ima oko 30% podrške a znamo kako su verolomni koalicioni partneri — Pitajte Ljajića i Tadića iz 2012 ako niste sigurni.
Коментари
Постави коментар