Zašto toliko pričam o politici?

MOLIM DA PROMJENITE TEMU!

Mnogo puta sam čuo  u nekoj varijanti vapaj “manite se politike” i izraženu želju da se priča o nečemu drugom.  Možda je to zbog izbora tema koje orbitiraju oko mene i koje su sve izuzetno zanimljive otprilike nikome a možde ja ipak širi trend i ima nas koji smaramo ljude „ozbiljnim“ temama u znatno većem broju. 

Vrijemenom makar sam shvatio zašto ja pričam o politici. 

Ispravite me ako griješim no ljudi mahom žele da razgovaraju o onim stvarima o kojima imaju koliko toliko razumijevanje. No pored toga što je neophodno da mi razumijemo (ili makar smatramo da razumijemo) temu o kojoj želimo započeti razgovor  da bi imali iole uspješan ili zanimljiv razgovor potreban nam je sagovornik koji takođe smatra da poseduje dovoljno znanja iz određene oblasti ili da je pak željan saznanja iz te oblasti. 

Ponekada dostići ove kriterijum i nije preterano jednostavan posao. 

Naravno da značajan broj nas poseduje određena interesovanja i hobije, mnogi od nas su takođe stručni u određenim oblastima u manjoj ili većoj mjeri u zavisnosti od školovanja koje su imali i samostalnog obrazovanja. Imam i ja manje brdo interesovanja i hobija ali diskusije o njima vodim u zatvorenim krugovima a ne na Tviteru. 

Ali dok nam interesovanja i stručnost omogućuju stvaranje grupa prijatelja koje dele ista interesovanja, često ne moguće ispuniti drugi kriterijum a to je da i sagovornici imaju poznavanje ili makar interesovanje za određenu oblast. 

A oblasti koje različite slučajne grupe ljudi poznaju se lako mogu uopšte ne poklapati, i na kraju ostao nam je mali broj tema o kojima smo svi mi smatramo da smo kompetentni : sport, vreme, lični odnosi i naravno – politika. 

I znate šta, ja u stvari ne volim da pričam o politi baš toliko koliko je ona često na neki način iznuđeno rješenje. 

Molim da mi oprostite što ću zvučati kao elitist no mali broj ljudi je sprema sa vama da priča o Moneu, računarstvu, putopisima Karla Mana i sl. Nažalost nivo kulture je kod nas prilično nizak i tu ubrajam i mene tako da su šanse da sa nekim mogu povesti razgovor o najnovijoj izložbi ili postavci skoro pa nikakve. 

To be fair nije ni moje poznavanje vrhunsko ali eto tu pripisujem sebe u grupu onih koji su željni da saslušaju pametnijeg i „učevnijeg“. 

I ja sam previše introvertan da bih pričao o drugima a da se osećam iole komforno, a da pričam o licima koja nisu prisutna (a da nisu javna lica) tek mi ne pada na pamet.  A i da budem iskren ukoliko se nije desilo nešto izuzetno u potpunosti me ne interesuje niti život mog sagovornika. 

A izgleda da sam jedan od retkih koje sport ne zanima, jedino što ispratim su utakmice Vojvodine u „Evropi“ . U stvari poslednji sportski prenos/događaj u kome sam uživao je bio prenos snukera. 

A ima još jedna stavka, ukoliko zaista želite da razgovarate ozbiljno obilo kojoj temi pa i nekim jednostavnijim nekako neminovno se dolazi do politike (ili sam ja baš toliko „pokvaren“). 

Moj otac je mušičar, zaljubljenik u prirodu. Moji razgovori sa njim se nekako uvek svedu na probleme zaštite voda i kako su to bolje radili u KuK monarhiji. 

Razgovori o sportu uvijek završe na političkim i ekonomskim pozadinama. O modi ili odjeći završe na položaju djece -radnika .  

Point taken? 

So there it is.  Razlozi zbog kojih se na kraju sve svodi na razgovore o „teškim“ temama i politici. 

Nadam se da Vama bolje ide od ruke cela ta stvar razgovora o ljepšim temama.