Iza nas je jedna sedmica koja bi mogla biti opisana u najmanju ruku kao interesantna za sve one koji se bave ili iz prikrajka posmatraju one koji se bave društvenim i političkim aktivizmom. Sa jedne strane građanska Srbija je dobila mogućnost i šansu da moralno i finansijski (za šta se ispostavilo kasnije ispostavilo da nije potrebno) podrži grupu Imamo Plan i njenog vođu Filipa Vukšu dok sa druge strane desničarski nastrojeni stanovnici Srbije imali su šansu da dočekaju povratak Vojislava Šešelja.
Moja malenkost kad je čula za mogućnost da se pomogne Filipu Vukši odlučila je da svrati do glavne pošte i da uplati neku simboličnu sumu i da usput čestita i izrazi podršku samom Filipu i njegovoj ekipi. Pošto je nestalo potrebe za finansijskom pomoću odlučih da ipak odem i izrazim podršku.
Moje zebnje da neće biti ljudi ispred Glavne pošte bile su ubrzo razbijene i na moje zadovoljstvo bilo je okupljeno oko stotinak ljudi. Treba imati na umu da je ceo događaj trajao od 16 do 20 časova a da sam ja bio tu samo oko pola sata tako da je verovatno broj ljudi koji su ukupno došli bio nešto veći. Moj utisak je da je najveći broj ljudi saznao za samo okupljanje preko društvenih mreža, samih medija nije bilo koliko sam primetio (doduše bio je jedan fotograf i jedna gospođa koja je snimala razgovore okupljenih sa Vukšom ali nisam siguran da su bili iz bilo kog značajnijeg medija), takođe ja sam primetio jedino na Gradskom radiju da je neko od medija bio zainteresovan pre održavanja samog skupa.
Svi okupljeni su imali šansu da razgovaraju sa Vukšom pa između ostalog i ja, izraze svoju podršku i porazgovaraju o planovima i radu grupe Imamo Plan. Osim Vukše tu su naravno bili i ostali članovi grupe.
Za mene je bilo prijatno iznenađenje da sam video prisutne i predsednike dva politička pokreta koja ja podržavam: Sašu Radulovića iz Restarta (taman da čestitam i njemu) i Igora Brakusa iz SVEjeDNO (naravno poznatijeg kao radijskog voditelja i kul lika).
No sad neke malo pesimističnije opservacije.
I pored toga što je došlo tih par stotina ljudi taj broj je mali, pogotovo uzimajući u obzir znatan broj ljudi koji, posebno posle mitinga radikala, se žale da demokratska opozicija nije u stanju da organizuje nikakav miting. Znam da ovo okupljanje nije možda najbolja mogućnost za miting ali je svakako bila odlična mogućnost da građanski orijentisani Beograđani iskažu svoj stav i podršku nečem naprednom i normalnom.
Možda još više pesimistično je to što sam ja primetio da je na skupu bio prilično mali broj mladih ljudi izuzimajući članove Imamo Plan i mene mislim da je bilo svega još nekoliko ljudi mlađih od 30 godina. Ako pogledate broj mladih na poslednjem skupu nacionalista u Beogradu uvidećete da je to prilično tragična pojava.
Takođe ovo nije jedini protest na koji smo mi drugosrbijanci mogli da svratimo ove godine. Protest na koji pak nisam mogao doći jer nisam bio u Beogradu a želeo sam podržati prisustvom je bila Šetnja poreskih obveznika u organizaciji Libeka koju su podržali i članovi opozicione Nove Stranke i na koji je došlo oko 500 ljudi.
I da završim sa pitanjem koje sam čuo poslednjih par dana: "Kako to da su Šešelj i radikali okupili za tri dana par desetina hiljada ljudi na protest a demokratska opozicija to ne može?"
Prvi deo odgovora je već naveden a to je da građansku Srbiju izgleda protesti mnogo ne interesuju.
No ono mnogo bitnije je u odnosu koji imaju radikali prema SRS i Šešelju i odnos između "građanista" i demokratske opozicije, odnosno u razlici među tim odnosima.
Sa jedne strane postoji izgrađen izuzetno snažan kult ličnosti Vojislava Šešelje i to ne samo među radikalima već i kod mnogih drugih desničarskih organizacije kao i kod samih desničara. Radikali ovaj skup ne pripremaju tri dana već nekoliko godina ako ne i više od decenije, i za njih ovaj skup je proslava enormne pobjede.
Građanska Srbija nema ništa od toga. Jedina ličnost čiji bi se uticaj i popularnost mogli porediti sa Šešeljevim kultom ličnosti je pokojni premijer Zoran Đinđić, skoro svi ostali lideri demokratske opozicije svoj značaj unutar demokratske opozicije izvode velikim delom iz njihovih posrednih ili neposrednih veza sa Đinđićem i stoga predstavljaju njegove kopije ili se nalaze u njegovoj senci pa samim time ne nose ni približan značaj kao sam Đinđić.
Drugo za razliku od trenutnih ostataka SRS-a najznačajnije političke stranke koje su računale na podršku građanske Srbije nisu bile u stanju da očuvaju svoj integritet u poslednjih desetak godina a ta građanska javnost koja čini njihovo biračko telo je izuzetno kritički orijentisana i dok bi radikali Šešelju oprostili i ubistva dotle mi Raduloviću ne možemo oprostiti što nije dovoljno libertarijanac.
I na kraju tu je i sama snaga građanske Srbije koja je realno gledano ograničena i ona je takva bila kroz zadnjih dve i po decenije osim u trenutku 2008 kada je Tadić zahvaljući marketingu i ulivanju straha širokim masama od radikala [1] uspeo da dovede DS do neke značajnije popularnosti no kako su mase dale snagu DS-u građanska Srbija je u samom DS-u izgubila.
Zaključka nekog posebnog i nema osim da nema osnove očekivati u skorije vreme značajan protest demokratske i građanske opozicije u Srbiji dok se ne promeni naš odnos prema njoj, protestima ili prema političkom delovanju koje smo demonizovali pa više ni nemamo lidere, a potencijalne smo oterali. U stvari sve sama opšta mesta, možda je jedini savet to da je neophodno više aktivizma.
[1] Hvala G. Đukanoviću što me je ispravio i da nije bilo u pitanju stvaranje nade kako je ranije pisalo već širenje straha od SRS.
Коментари
Постави коментар