Mislim da čak i nada ima rok trajanja, kad je naša nada u pitanju mislim da je već prilično izlizana. Već previše vremena je izgubljeno u deevoluciji ili u najboljem slučaju u stagnaciji. Ako postoji neka trka u kojoj se takmičimo već dugo, dugo mi ne idemo napred već se ukopavamo.
Gde smo mi bili poslednjih deceniju i po? Šta smo učinili sa tim ogromnim vremenskim periodom, šta je učinjeno da tih petnaestak generacija živi bolje nego oni koji su ih donijeli u ovaj haos?
Uzaldno i besmisleno se ovde pominje riječ promjena.
Mi smo samo jedno u nizu društava kojima upravlja mediokritet, vjerovatno jedva i da postoje duštva kojima on ne upravlja, no izgleda da ni naš mediokritet nije na nivou mediokriteta spoljnog sveta.
Deceniju i po smo potrošili na uzaludne rasprave, raspravljali smo o "uzvišenim" problemima, problemima koji zadiru u samo postojanje našeg kolektivnog i individuualnog bića. U raspravi o "uzvišenijim" problemima ostali smo mi sami u mulju i truleži. Rasprava koja je imala za cilj da odbrani pojedinca i kolektiv je zloupotrebeljena ostavljajući isti te pojedince i kolektiv na ledini okužnog zraka. U sećanju i besmislenom, u krajnjoj liniji neukusnoj atmosferi pitanja našeg kolektivnog identiteta, pitanja koja su trebala svima da nam omoguće da se osećamo superiornim nad onim "drugim" okrenula su se protiv nas i u igri sudbine, mi koji smo stremeli kvalitetu dovoljnom da ponizi druge našli smo se svi u istoj kaljuzi.
Oh kakav okret i kakva ironija, gubeći vreme u raspravama o našoj veličini izgubili smo i najelementarnije dostojanstvo slobodnog čovjeka, raspravljajući o slobodi i borcima za istu ostadosmo bez slobode. Pogordivši se da smo bolji od onih koji su naše komšije završismo skupa kao najbednija zajenica, u raspravama o veličini postali smo fukara koja gmiže zemljom.
Ostali smo primerak jednog u potpunosti propalog društva, koje još nije ni u stanju da pogleda sebi u oči i vidi koliko nisko je palo.
Zavladao je među nama princip osuđivanja umesto principa razumjevanja. Valjda tako biva kad ljudi ljubav zamene mržnjom i prezirom. Kako smo žarko želeli da se predstavimo boljim, toliko žarko da smo počeli da sebe lažemo, da brišemo one delove koji su mislili drugačije. I razumjevanje je postalo retko, postalo je neprirodno i smatra se za lažno. Razumijevanje je ostalo kao samo još jedna u nizu osobina koje su izmanipulisane. Izmanipulisane da bi se stvorila ova dolina bede i haosa.
Maestralno smo izigrali sami sebe.
Postali smo sami figurine u rukama lešinara. Hrane se našim lešinama, koje smo im dobrovoljno ostavili.
Oni koji posle nas dolaze, dolaze u mašinu za ispiranje mozgova. Dolaze u vešto isprepletanu mrežu bezočnih laži i lažnih heroja, dolaze u izvrnutu stvarnost pravih heroja.
Oni koji dolaze svoju slobodu moraće da ostave negde usput. Ona nije poželjna osobina u društvu figurina. Štaviše slobodni umovi, oni koji ne osuđuju, oni koji pokušavaju da razumeju oni moraju bit izopšteni.
Možda još nije savim kasno za društvo figurina, figurina koje se bore međusobno oko večnosti dok puze kroz blato i trulež. Možda se naše čekanje i isplati, možda nas jednom neko čuje i razumije, a do tada,
e pa do tada Lutkari su zadovoljni...
tekst je objavljen na portalu frontal.ba pod nazivom "U mulju društva figurina"
Gde smo mi bili poslednjih deceniju i po? Šta smo učinili sa tim ogromnim vremenskim periodom, šta je učinjeno da tih petnaestak generacija živi bolje nego oni koji su ih donijeli u ovaj haos?
Uzaldno i besmisleno se ovde pominje riječ promjena.
Mi smo samo jedno u nizu društava kojima upravlja mediokritet, vjerovatno jedva i da postoje duštva kojima on ne upravlja, no izgleda da ni naš mediokritet nije na nivou mediokriteta spoljnog sveta.
Deceniju i po smo potrošili na uzaludne rasprave, raspravljali smo o "uzvišenim" problemima, problemima koji zadiru u samo postojanje našeg kolektivnog i individuualnog bića. U raspravi o "uzvišenijim" problemima ostali smo mi sami u mulju i truleži. Rasprava koja je imala za cilj da odbrani pojedinca i kolektiv je zloupotrebeljena ostavljajući isti te pojedince i kolektiv na ledini okužnog zraka. U sećanju i besmislenom, u krajnjoj liniji neukusnoj atmosferi pitanja našeg kolektivnog identiteta, pitanja koja su trebala svima da nam omoguće da se osećamo superiornim nad onim "drugim" okrenula su se protiv nas i u igri sudbine, mi koji smo stremeli kvalitetu dovoljnom da ponizi druge našli smo se svi u istoj kaljuzi.
Oh kakav okret i kakva ironija, gubeći vreme u raspravama o našoj veličini izgubili smo i najelementarnije dostojanstvo slobodnog čovjeka, raspravljajući o slobodi i borcima za istu ostadosmo bez slobode. Pogordivši se da smo bolji od onih koji su naše komšije završismo skupa kao najbednija zajenica, u raspravama o veličini postali smo fukara koja gmiže zemljom.
Ostali smo primerak jednog u potpunosti propalog društva, koje još nije ni u stanju da pogleda sebi u oči i vidi koliko nisko je palo.
Zavladao je među nama princip osuđivanja umesto principa razumjevanja. Valjda tako biva kad ljudi ljubav zamene mržnjom i prezirom. Kako smo žarko želeli da se predstavimo boljim, toliko žarko da smo počeli da sebe lažemo, da brišemo one delove koji su mislili drugačije. I razumjevanje je postalo retko, postalo je neprirodno i smatra se za lažno. Razumijevanje je ostalo kao samo još jedna u nizu osobina koje su izmanipulisane. Izmanipulisane da bi se stvorila ova dolina bede i haosa.
Maestralno smo izigrali sami sebe.
Postali smo sami figurine u rukama lešinara. Hrane se našim lešinama, koje smo im dobrovoljno ostavili.
Oni koji posle nas dolaze, dolaze u mašinu za ispiranje mozgova. Dolaze u vešto isprepletanu mrežu bezočnih laži i lažnih heroja, dolaze u izvrnutu stvarnost pravih heroja.
Oni koji dolaze svoju slobodu moraće da ostave negde usput. Ona nije poželjna osobina u društvu figurina. Štaviše slobodni umovi, oni koji ne osuđuju, oni koji pokušavaju da razumeju oni moraju bit izopšteni.
Možda još nije savim kasno za društvo figurina, figurina koje se bore međusobno oko večnosti dok puze kroz blato i trulež. Možda se naše čekanje i isplati, možda nas jednom neko čuje i razumije, a do tada,
e pa do tada Lutkari su zadovoljni...
tekst je objavljen na portalu frontal.ba pod nazivom "U mulju društva figurina"
Коментари
Постави коментар