недеља, 18. јун 2017.

Kraj ere „posla“

Piše: Chris Ladd 

Kada je moja pokojna baka bila tek devojka u ruralnom Arkanzasu niko nije imao posao. Svako ko je bio dovoljno odrastao da hoda i nosi kantu radio je od zore do sumraka. Rad je bio stalan, okrutan i sveobuhvatan, ali „posao“ kao stalno zvanično zaposlenje za platu je bio redak. Nekolicina onih koji su bili dovedeni u situaciju da vrše plaćeni rad za nekog drugog bili su na dnu društvene i ekonomske lestvice, mračan, poraženi ostatak  

Svet moje bake je bio vremenska kapsula ranijeg predkapitalističkog društva u kome je vlasništvo nad zemljištem određivalo društveni položaj a on je određivao ekonomske rezultate. Skoro svi su e bavili poljoprivredom. Malobrojna klasa trgovaca, profesionalaca je činila stanovništvo malih gradova koji su služili potrebama farmera. U takvom okruženju, ljudi koji su radili za platu su uglavnom bili siromašni i očajni. Udaljeni od zemlje nekim nesrećnim spletom okolnosti oni su bili najžalosniji deo društva. 

петак, 16. јун 2017.

Danas je rođendan Adama Smita

piše: Eamonn Buttler
Bar tako mislimo. Znamo kada je njegovo rođenje upisano u lokalnoj crkvi 1723. i pretpostavka je da je rođen par dana ranije. Nakon toga treba dodati nekoliko dana zbog promjene kalendara 1750. I tako dođemo do 16 juna.
Nakon uglavnom tihog detinjstva u Kirkaldiju, na istočnoj obali Škotske (iako je kratkrotrajno bio kidnapovan od strane skitnica) Smit se upisao na Univerzitet u Glazogovu, a zatim je otišao na Bailliol College, Oxford – gde je ustanovio da su profesori “digli ruke čak i od privida obrazovanja” jer su bili plaćeni bez obzira na uspeh njihovog rada.

уторак, 16. мај 2017.

Matthew Iglesias: Argumenti za imigraciju



Džordž Vašington je pokrenuo strategiju toliko radikalnu da je Sjedinjene Američke Države učinila najsnažnijom i najbogatijom državom na svetu – imigraciju.

Prihvatio je viziju otvorene Amerike koja bi danas delovala kao idealizam ili altruizam. „Amerika je otvorena da prihvati ne samo imućne i poštovane strance već i potlačene i progonjene svih nacija i religija,“ rekao je novopridošlim Ircima 1783. Uveravao ih je da će oni „ako svojom pristojnošću, osobinama i ponašanjem budu dostojni učešća u njima bitid obrodošli da dele sva prava i privilegije.“ 

No Vašingtonova vizija nije primarno bila usmerena na pomaganje drugima i milosrđe. To je bila vizija izgradnje države kakvu je želeo da Sjedinjene Države postanu. Veličina zahteva velike ljude, Americi je bilo potrebno više nego što je imala.

уторак, 28. март 2017.

Vilijam Finegan: Venecuela, neuspješna država

Student medicine mi je rekao da koristim njegovo ime. Rekao je da ga nije briga. Rekao mi je „Maduro je magarac.“ „Kreten“. Mislio je na Nikolasa Madura, predsjednika Venecuele. Prolazili smo kroz krila velike  državne bolnice u Valensiji, gradu od oko milion stanovnika, stotinu milja zapadno od Karakasa. Hodnici su bili u polumraku, zagušljivi preplavljeni zastrašujućim smradom. Neki su bili puni pacijenata koji su strpljivo čekali u dugim redovima ispred ordinacija. Drugi su bili mračni i napušteni, sa iščupanim osvjetljenjem. Student medicine, gibak i svijetle kose nas je požurivao, vireći iza vrata i savetujući se sa kolegama u plavim mantilima.

недеља, 12. фебруар 2017.

Kada je prekasno zaustaviti fašizam – prema Štefanu Cvajgu

Tokom ljeta 1941. dok su novinski članci nagovještavali potonuće civilizacije u tamu, Štefan Cvajg, austrijski emigrant i pisac, grozničavo je sastavio prvu verziju svojih memoara „Jučerašnji svijet“ („The World of Yesterday“). Njegova voljena Francuska godinu dana ranije pala je pred nacistima. Blic (nacističko bombardovanje Britanije tokom Bitke za Britaniju prim. aut.) je dostigao vrhunac tokom maja kada je tokom samo jedne noći poginulo više od hiljadu i pet stotina stanovnika Londona. Operacija Barbarosa, kolosalna invazija Sila osovine na Sovjetski Savez tokom koje će skoro milion ljudi poginuti pokrenuta je tog juna. Hitlerove Einsatzgruppen, pokretne ubilačke jedinice pratile su armiju u stopu masakrirajući Jevreje i druge – često uz pomoć lokalne policije i građana.

Sam Cvajg je preventivno pobjegao iz Austrije 1934. Kada je Engelbert Dolfus, Austrijski klerofašistički kancelar tog februara uništio socijalističku opoziciju u kratkotrajnom ali krvavom civilnom ratu, Cvajgov salcburški dom je bio pretražen zbog sumnje da u njemu čuva zalihe oružija za levičarske milicije. U to vrijeme Cvajg je bio smatran za jednog od najznačajnijih Evropskih humanista-pacifista, apsurdna sirovost policijske akcije ga je toliko razbjesnila da je počeo da pakuje svoje stvari još te večeri. Iz Austrije, Cvajg i njegova druga supruga, Lotte otišli su prvo u Englesku a zatim u Novi Svijet, gdje će Njujork postati njihova baza uprkos njegovoj averziji prema njujorškoj gužvi i surovom takmičarskom duhu. Tražeći predah od izbjeglica koje su ga neumorno preklinjale za pomoć u pronalaženju posla, novac i veze, par je iznajmio skroman i sumoran bungalov u Osiningu, Njujork svega milju od Popravnog zavoda Sing Sing. Tu je počeo neumorni rad na svojoj autobiografiji – radeći, kako je sam rekao, kao „da me je gonilo sedam đavola“. Nekih četiri stotine stranica se prolilo iz njega u svega nekoliko sedmica. Njegova produktivnost je bila odraz osjećaja hitnosti: knjiga je bila zamišljena kao svojevrsna poruka budućnosti. Istorijska je zakonitost, pisao je „ da je savremenicima uskraćeno prepoznavanje ranih početaka velikih pokreta koji odlučujuće oblikuju njihovo vrjeme.“ Cvajg je odlučio da za dobrobit budućih generacija kojima je ostavljen zadatak da nanovo podignu društvo iz ruševina uđe u trag tome kako je vladavina Nacista postala moguća, te kako su on i mnogi drugi propustili da uoče njene početke.